Svaki arhitekta, kao i svaki čovek, vezan je za gradove, jedan ili više njih. U njima su rođeni, školovali se i, na posletku, preminuli. Nekada je u slučaju arhitekata veza sa gradovima uspostavljana i preko njihovih dela. Vršac je Brašovanov rodni grad sa tek po nekim njegovim delom, Budimpešta prestonica u kojoj studira a potom započinje graditeljsku karijeru, Zrenjanin (Petrograd) gde je pak započeo svoju jugoslovensku arhitektonsku praksu, Novi Sad, gde ostvaruje neka od svojih najsjanijih dela i Beograd gde doživljava međuratnu slavu, potom okupaciju i posleratno doba, kao završni ali plodan deo graditeljske karijere kada svoja dela ostavlja i u drugim gradovima zemlje – Tuzli, Jagodini, Čačku, Zvorniku, Šapcu, Loznici itd.
Najraniji profesionalni susret sa Novim Sadom Brašovan ostvaruje krajem treće decenije, prvo kao član Ocenjivačkog suda za konkurs pozorišne zgrade. Skoro u isto vreme pobeđuje na jednom drugom novosadskom konkursu za Radničku komoru (1929), izvedena 1931. godine. Tokom druge polovine tridesetih godina Brašovan je više prisutan u Novom Sadu, povremeno skoro svakodnevno tokom izgradnje Banovinskog kompleksa. Tokom vremena provedenog u Novom Sadu Brašovan je za svog prijatelja, kraljevskog namesnika dr Radenka Stankovića projektovao letnjikovac u Čortanovcima kao i kompletan enterijer i nameštaj vile (1938). Početkom šezdesetih za Novi Sad projektuje i svoje treće značajno delo – zgradu pošte (telekomunikacioni centar). Tih godina bio je angažovan i na projektu obimne adaptacije Oficirskog paviljona na Petrovaradinskoj tvrđavi. Brašovanovo parterno rešenje čitavog platoa sa terasom, pešačkim komunikacijama i vezom sa ostalim delom tvrđave važi do danas. Početkom šezdesetih godina projektuje i jednu tipsku zgradu osnovne škole na novosadskom naselju Telep. (Vujkov, 1963: 23) Pored značaja i kvaliteta samih arhitektonskih dela, Radnička komora, Banovina i pošta su smešteni blizu, na (modernoj) urbanističkoj osi predratnog i posleratnog proširenja tradicionalnog centralnog gradskog jezgra Novog Sada.
Radnička komora i kompleks Banovine podignuti suna tzv. Malom Limanu, novom međuratnom delu grada uz levu obalu Dunava čime je Novi Sad po prvi put faktički izašao na veliku evropsku reku. Regulacioni plan tog (budućeg) dela grada izradio je još 1910. godine inženjer Silard Zjelinski, rektor Tehničkog fakulteta u Budimpešti. (Palić, 1992: 28-33) Obimne graditeljske pripreme započele su posle Prvog svetskog rata, 1922. godine kada su uklonjeni delovi Petrovaradinske tvrđave smešteni na bačkoj strani kao i crkvica Svetog Jovana Nepomuka dok je izgradnja mosta, kao ključnog segmenta čitavog projekta, okončana 1928. godine. Na području osvojenih prostora, oivičenim jakim uličnim regulacijama, sa centralnim bulevarom (kraljice Marije, danas Mihajla Pupina), kreće masovna izgradnja nove stambene četvrti. Uz bulevar su pak bile predviđene posebne lokacije za objekte javne namene – zdravstveni dispanzer, pozorište, radnička komora, sedišta gradskih i banovinskih upravnih palata. (Pušić, 1987: 119-121) U nastavku bulevara u posleratnom periodu bila su predviđena mesta za poslovne i administrativne objekte, robne kuće i centralnu poštu, poslednje Brašovanovo delo u Novom Sadu.
Konkurs za pozorište u Novom Sadu (1928–1929)
I pored činjenice da je konkurs za pozorište u Novom Sadu bio jedan od značajnijih arhitektonskih utakmica u Kraljevini SHS sa kraja treće decenije kao i važnosti kojom je novosadska sredina pridavala pozorišnoj umetnosti, detalje o njemu, sa fokusom na Dobrovićev rad, saznali smo tek pola veka po održavanju. (Mitrović, 1994: 209-218; 2018: 154-166; Stamenković, 2023: 155-163) Novosadski konkurs je takođe jedan od krupnih događaja u lokalnoj istoriji međuratnog perioda o čemu govori i neobično veliki broj dokumenata vezanih za njegovo održavanje u Istorijskom arhivu Novog Sada (IANS). Izgledi pobedničkih radovi, pod šiframa, publikovani su i u jednom od gradskih bedikira. (Jovanović, 1936) Bio je to i događaj koji je u vezu doveo dva arhitekta – Brašovana i Dobrovića. Naima, Brašovan je bio u žiriju konkursa, koji, kako se zna, nije završen dodelom prve nagrade, dok je Dobrovićev rad osvojio drugu nagradu a u istoriji je ostao zabaležen jer je već po okončanju konkursa publikovan u jugoslovenskim i mađarskim arhitektonskom časopisima i izlagan na više izložbi. Kako je konkurs bio faktički neuspešan, bez prvonagrađenog rada i mogućnosti za izvođenje, Odbor za organizaciju je pokušao da novi problem reši direktom pogodbom sa drezdenskim arhitektonskim biroom Martina Dilfera i ‘’Hope i Šental’’ iz Beča, koji su bili specijalizovani za pozorišne zgrade. Za njega su lobirali i neki članovi Gradskog veća. Tako, jedan od visokih predstavnika Gradske uprave i član ocenjivačkog odbora Stevan Adamović, predlaže da se za izvođački projekat angažuje Brašovan, inače njegov prisni prijatelj. Kao razlog, pored prijateljske naklonosti, Adamović je zastupao tezu da pozorište treba da projektuje Srbin, odnosno domaći autor, komentarišući visoku cenu inostranog projekta kao i nemogućnost da se delovi projekta tehnički realizuju u našoj sredini. Dobrović, očigledno dobro upoznat sa društvenim životom Novog Sada i pored stalnog boravka u Pragu, u dva navrata piše gradonačelniku dr Branislavu Boroti (31. maj 1929. a potom 26. novembra 1930), tražeći za sebe isti tretman kao i za Brašovana, uz opasku da je on bio član ocenjivačkog suda. (Mitrović, 1994: 216) Možda je i ovaj događaj uticao na jedan zategnut odnos između ova dva arhitekta koji je trajao još dugo.
Radnička komora
Godina projektovanja: 1929.
Godine gradnje: 1929–1931.
Svečano otvaranje 5. jula 1931.
Krajem treće decenije pojavljuju se specifični objekti ustanova za radnike – radnički domovi, komore, uredi za osiguravanje radnika, berze rada, ženska i muška radnička skloništa, obdaništa i sl. (Radovanac Živanov, 2021: 98) Radnički domovi i berze rada bili su u međuratnom periodu novine u graditeljskoj praksi jugoslovenskih zemalja. Nova država je izgradnjom ovih objekata želela da se usresredi na rešavanje narasle socijalne problematike zajedno sa rastom industrijskih potencijala i razvitkom radničke klase. Da bi organizovala službu rada i zapošljavanja, nova država krenula je u izgradnju ovakvih objekata širom zemlje u svim većim gradovima i centrima Banovina. Za razliku od Sokolskih domova, koji su sa sobom nosili konkretan ideološki diskurs, Radnički domovi i Berze rada su bile oslobođene direktnog upliva ideologije u arhitekturu. U njihovoj izgradnji primetan je primat funkcije i utilitarnosti, što je verovatno bilo u čvrstoj vezi sa ograničenim materijalnim sredstvima predviđenim za podizanje ovakvih zdanja. Radnički domovi bili su središte sindikalnih i radničkih organizacija i imali su pored niza kancelarijskih prostora i prostrane sale za održavanje sastanaka i skupova radnika. Jedna od prvih radničkih domova i berzi rada podignuta je u Sarajevu (Mate Bajlon, 1929) a potom, tokom četvrte decenije niču slična zdanja i u drugim regionalnim centrima zemlje.[ Objekti sličnih namena tokom četvrte decenije izgrađeni su u čitavoj zemlji – Subotica (Đorđe Tabaković, 1933), Split (Helen Baldasar, 1933), Novi Sad (Slavko Kosirević, 1934), Tuzla (Dušan Smiljanić i Muhamed Kadić, 1934), Zagreb (Jovan Korka, Đorđe Krekić, Georg Kiverov i Vladimir Šterk, 1937), Beograd (Dimitrije Leko, 1938), Petrovgrad/Zrenjani (Đ. Tabaković, 1939), Šibenik (Helen Baldasar i Emil Cicilijani, 1939) itd.] Zgrade ovih državnih ustanova u Sarajevu, Novom Sadu i Beogradu imaju čak slična arhitektonska rešenja sa zaobljenim ugaonim partijama, dok su i ostali moderno koncipirani, naglašeno funkcionalni i bez plastičnog ukrasa na fasadama. Na ovaj način možemo pratiti i prihvatanje modernog stila od strane državnih ustanova (bolničke i školske zgrade, pa i vojni objekti), koje se već tokom tridesetih godina odlučuju za novi moderni stil. Razloge prihvatanja modernog, bezornamentalnog stila treba potražiti u brojnim prednostima od kojih se ističe brzina, solidnost i jednostavnost gradnje, manja cena novih objekata, naglašena funkcionalnost kroz nove higijenske i prostorne prednosti što ih je moderna arhitektura propagirala. Veliki broj predratnih radničkih domova je i u posleratnom razdoblju zadržalo svoju funkciju u vidu Radničkih domova i Zavoda za zapošljavanje. (Mitrović, 2005. 121-123)
Nekako u isto vreme, krajem dvadesetih godina arhitektonski konkursi postaju češća pojava u domaćoj graditeljskoj praksi. Skoro u isto vreme kada je raspisan veliki, mada do kraja i neuspešan, konkursu za pozorišnu zgradu u gradu, konkurs za zgradu Radničke komore sprovedenje krajem 1928. godine, kako izgleda, bez velike pompe. Nisu zabeležene neke primedbe na prvonagrađeni Brašovanov projekat. Uobičajeni nedostatak dokumentacije konkursne građe vezan je i za ovaj konkurs, rešenja nisu sačuvana niti publikovana sem drugoplasiranog rada arh. Branislava Kojića. (Toševa, 1998: 34) Prestoničke novine pratile su sve procese izgradnje novosadske Radničke komore. ‘’Pravda’’ u januaru 1929. godine obaveštava svoje čitaoce o pobedničkom rešenju sa konkursa najavljujući najlešu zgradu u tom delu zemlje. (Pravda, 31. I 1929) ‘’Vreme’’u jesen iste godine već u naslovu podvlači da će zgrada biti prva građevina savremene arhitekture u Novom Sadu. (Vreme, 23. X 1929) Samo par godina ranije (proto) urbanistički je uređen čitav blok, tzv. Mali Liman, nastao zajedno sa razgradnjom brukšanca i podizanjem prvog stalnog mosta kao modernog, bulevarskog ulaza u gradu. Predložena pozicija Radničkog doma bila je jedna od centralnih prilikom organizovanja novih gradskih kvartova dok je zgrada najavila pojavu modernog arhitektonskog izraza u domaćoj graditeljskoj praksi praveći, u isto vreme, radikalni rez u skromnoj arhitektonskoj produkciji grada toga vremena.
Radovi oko izgradnje, započeti u proleće 1929. godine, trajali su do početka 1931. kada je zgrada bila završena i opremljena, što je pratila ondašnja dnevna štampa. Od novinskih se izveštaja ističe ‘’Politikin’’ čiji je novinar, premijerno pre otvaranja, zajedno sa načelnikom Ministarstva socijalne politike Dušanom Jeremićem i glavnim sekretarom Radničke komore Živkom Topalovićem, pregledao detaljno zgradu u prisustvu arh. Brašovana i njegovog prisnog saradnika, glavnog preduzimača arh. Milana Sekulića. Komora će biti jedna od najlepših zgrada u Dunavskoj banovini, započinje novinski opis, koja ima tri sprata, predviđena za smeštaj kancelarija Komore, sedišta radničkih i namesničkih organizacija (administracija), radnička biblioteka i čitaonica, male sale i učionice otvorene za građane. Biblioteka je do početka rata narasla na sedamdeset hiljada knjiga i različitih publikacija koje se danas ne nalaze u zgradi. U prizemlju je smeštena velika sala za svečanosti, koja će se uz minimalnu oštetu (rentu) stavljati na raspolaganje u prvom redu činovničkim i radničkim organizacijama, a zatim samim kulturnim i humanim udruženjima. Takođe u prizemlju, a u vezi sa glavnom salom, nalazi se restoran sa svim udobnostima, kuhinjom, prostorijama za kelneraj itd. Pored kafane nalaze se i dve prostorije, koje će se izdavati za dućane, zavšava novinski opis ovog multifunkcionalnog objekta koji je svojom sadržinom i arhitektonskim programom doneo značajne novosti u arhitekture grada. (Politika, 15. II 1931) Nema sumlje da su Brašovan i Sekulić prilikom premijernog obilaska zgrade bar okvirno pokazali svu građevinsku složenost zgrade, čitav tehničko-tehnološki sistem ugrađen u objekat zamišljenom kao hibridna kombinacija javne, poslovno-administrativne ali i reprezentativne zgrade. Inače, nastup i afirmacija Brašovana u Beogradu i Novom Sadu tesno su vezane za ličnost arh. Milana Sekulića (Sremska Mitrovica, 1896 – Beograd, 1970), kolege sa školovanja a potom dugogodišnjeg prijatelja i poslovnog partnera, strastvenog kolekcionara ikona, koji je u Novom Sadu početkom tridesetih godina projektovao i podigao dva značajna gradska objekta – stambeno-poslovnu palatu Osiguravajućeg društva ‘’Kroacija’’ i palatu Novosadske zanatsko-trgovačke komore, obe podignute u neposrednoj blizini buduće banovine. (Mitrović, 2010: 162-163, 189)
Radnička komora je svečano otvorena 5. jula uz prisustvo brojnih predstavnika sindikata i istaknutih javnih ličnosti grada i Banovine. Na otvaranju su bili prisutni predstavnici vlasti na čelu sa banom, kao i predstavnici armije i grada Novog Sada i Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja. Posebna grupa svečanih gostiju bili su predstavnici Trgovačke komore, Berze, Udruženja trgovaca i industrijalaca, Saveza banaka. Brojni su bili i članovi Jugoslovenske radničke komore kao krovnog saveza radnika u zemlji, Saveza grafičkih radnika, Bankarskih udruženja i Ureda za osiguranje radnika. Široku lepezu gostiju upotpunili su takođe i članovi više humanih, kulturnih i socijalnih udruženja. Povodom otvaranja zgrade, u prestoničkoj ‘’Pravdi’’ je objavljen opširan tekst o istorijatu pa i predistorijatu gradnje koji otkriva niz činjenica oko procesa nastanka zgrade uz sažet, reporterski utisak sa otvaranja. Pored detaljnog opisa zgrade posebna pažnja je posvećena velikoj svečanoj dvorani, ukrašenoj potpuno u modernom stilu sa ukusno dekorisanoj pozornicom, pod kojom se nalazi prostor za orkestar. Pohvaljena je i veza dvorane sa otvorenim dvorištem i lokalom restorana kao lepo rešenje jednog obično teškog problema da se na zabavama i priredbama pruži gostima što veća udobnost u pogledu sporednih prostora. Posle zvanične svečanosti otvaranja priređena je fudbalska utakmica radničkih klubova dok je veče završeno, premijerno u novoj zgradi, koncertom na kome su učestvovale radničke muzičke grupe i pevački zborovi i druga muzička i pevačka društva iz Novog Sada i Vršca. (Pravda, 6. VII 1931)
Sam objekat izgleda kao isklesano vajarsko delo – izrastajući direkno iz tla, bez naglašenih baza, pojas od crvene opeke daje osnovne vizuelne akcente na zgaradi koji se naglo pojačavaju na severozapadnom uglu zgrade kroz spektakularnu zastakljenu konstrukciju stapenišnog trakta. Mada bez stvarne fukcije oblikovan je i krovni završetak ugaone vertikale kao svojevrsno skulptorsko rešenje kubističke forme visoke trideset metara. Njen krovni deo, vidljiv samo sa unutrašnje terase, neodoljivo podseća na linearni dezen fasade Brašovanovog paviljona Kraljevine SHS u Barseloni nastalog u istom periodu. Dinamična kompozicija obe ulične fasade, naglašena kroz smenjivanje glatkih površina viših zona i pažljivo postavljenom crvenom opekom, objektu daju romatičarski izgled celine, mada po ocenama istoričara arhitekture, zgrada ostavlja pomalo utisak teatralnosti i statičnosti, kao pozorišni dekor, scenografija. (Manević, 1970: 194) Taj neobično vizuelno upečatljiv izgled blizak je i ekspresionističkom razlamanju forme koje je, u ovom slučaju, potencirano dekorativnim svojstvima crvene opeke. (Prosen, 2023: 305-306) Ulični front prema bulevaru dugačak je 34 m a prema bočnoj ulici 38 m. Brojni motivi asociraju i na ar deko arhitektonsku praksu ukrašavanja objekata a neki istraživački ovaj Brašovan rad tumače kao prelazni akademsko-ranomodernistički graditeljski koncept jer primenjeni modernistički metodi nisu sprovedeni do kraja. (Kadijević, 1993: 46) U više studijskih tekstova koji se bave pojavom ekspresionizma u srpskoj arhitekture novosadska Radnička komora se tumači kao jedan od uspešnijih primera. (Kadijević, 1990; 2012; Alfirević, 2016; M. Prosen, 2023)
Ulazna partija je uobičajeno za Brašovanom projektanski koncept smeštena pri ugaonoj vertikali, skromno i nenametljivo naglašena. Ipak, svečanost samog ulaznog portal istaknuta je snažnom figurom radnika u zamahu, na posebnom, počasnom mestu, rad vajara Tome Rosandića (Split, 1878–1958), inače prisnog prijatelja koga je Brašovan neobično cenio. Radnik, snažne muskulature, izklesan od dalmatinskog kamena, predstavljen u klasičnom kontra posto stavu, ostao je svojevrsni simbol čitavog objekta ali i vremena u kome je nastao. Figura je visoka tri a postavljena je na visinu od četiri metra.
Na glavnoj fasadi takođe je konstruisano polje za natpis, prvobitno Radnička komora, danas Radnički dom ‘’Svetozar Marković’’. Prvobitan izgleda građevine, kaskadno završen prema bočnoj ulici, bio je znatno drugačiji od današnjeg, jer je trospratni dodatak, visine 22 m, prema susednom objektu nastao kasnije, 1940. godine, po projektima arh. Đorđa Tabakovića. Znajuči za njihovo dugogodišnje poznanstvo može se pretpostaviti da je i sam Brašovan bio upoznat sa ovom interpolacijom kojom je uravnotežena visina čitavog uličnog bloka.
Već je ukazano da se u velikoj sali zgrade nalazila zidna slika sa simboličnim kompozicijama i figurama radnika, što je sasvim odgovaralo nameni samog objekta mada o njoj nema materijalnih ostataka. (Stančić, 2017: 424) Zidna kompozicija, nastala svakako posle otvaranja zgrade, može se pripisati vajaru i slikaru Mihalj Karau (Brzezany / Poljska, 1887 – Haifa / Izrael,1970). (Balazs-Arth, 2007: 357; Mitrović, 2010: 217-221) Kara je tridesetih godina u Novom Sadu i Subotici ostavio nekoliko kvalitetnih dela fasadne skulpture kao i više grafika u stilu ranog kubizma. Freska je, kako izgleda, prilikom obnove nepovratno uništena. Sasvim redak slučaj slikarskih radova u enterijeru regionalnih javnih međuratnih objekata je u subotičkom Sokolskom domu, gde je slikar i scenograf Sava S. Rajković (Požarevac, 1903 – Beograd, 1977) po izgradnji objekta, 1936. godine, naslikao freske, nažalost već dugo prekrečene, mada je sačuvana stara fotografija. (Gajdos, 1995: 202)
Od originalnog enterijera Radničkog doma očuvano je većina podova, sa mermernimi keramičkim pločicama. Drvenarija vrata je u velikoj meri originalna dok je tek nekoliko primeraka pokretnog nameštaja i mobilijara sačuvano iz perioda izgradnje i opremanja zgrade – par lustera, jedan nešto reprezentativniji sto i jedan, šarmantni čiviluk. Objekat je zajedno sa enterijerom detaljno adaptiran i rekonstruisan tokom obnove, kao najveće intervencije na zgrade, 1978. godine po projektima arh. Miroslava Krstonošića iz Projektnog biroa ‘’Plan’’(Mitrović, 1996). Kompletnu tehničku dokumentaciju izradila je Sofija Marić, dugogodišnji tehnički crtača biroa. Obiman arhitektonsko-građevinski projekat adaptacije Radničkog doma danas se čuva u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada.
Brašovanov će Radnički dom ostati jedan od njegovih ranijih romantičarski obojenih objekata u kome se stilski prepliću i mešaju art deko, rana bezornamentalna moderna kroz naznake ekspresionizam u detaljnima, posebno u ugaonom korpusu. Prelazne godine Brašovanove karijere obeležili su, pored vila Genčić i Škark, objekti privremenog karatera – Muzički paviljon na Topčideru (1928) i, posebno, proslavljeni Paviljon Kraljevine SHS u Barseloni (1929), pa se Radnička komora može označiti kao jedini Brašovanov izveden javni objekat iz tog perioda.
Banovinski kompleks: administrativna zgrada i većnica
Godine projektovanja: 1935–1936.
Godine izgradnje: 1935–1940.
Osvećena 25. septembra 1939.
Malo je u domaćoj istoriji moderne arhitekture objekata koji su bili toliko istraživani i čija je izgradnja privlačila neobično veliku pažnju ondašnje dnevne štampe kao što je to slučaj sa kompleksom banovine. U isto vreme, malo je ovako reprezentativnih objekata koji svojom arhitektonskom vrednošću, istorijatom sadržaja i uopšte društvenim značajem zaslužujeiscrpnu monografiju.U svim studijskim tekstovima koji se bave Brašovanovom arhitektonskom karijerom posebno je istaknut slučaj banovinskog kompleksa. (Dobrović, 1965; Manević, 1966; 1970; 1980; 2008; Dobrović, Manević, Gudović, 1976-1977; Stojanović, 1979; Kadijević, 1990, 1993; Polić, Janjić, 2023) Analize zgrada kompleksa publikovane su i u drugim zapisima kao i u topografskim pregledima. (Jovanović, 1995; Brdar, 2003; Mitrović, 2010; Grupa autora, 2014; Stančić, 2017) O arhitekturi Banovine, kroz originalne planove, govori i katalog izložbe posvećene ovom veličanstvenom objektu, koji se, zajedno sa ostalnom fokumentacionom građom, čuvaju u Arhivu Vojvodine. (Dožić, 2019) O samoj izgradnji banovine takođe je detaljno pisano, na osnovu novinskih članaka kao i bogate arhivske građe Arhiva Vojvodine. (Stančić, 1999; Vajagić, 2013) Novinski članci su neobično sadržajno i detaljno pratili izgradnju kombinujući različite oblike novinarskog izraza kroz vesti, izveštaje, reportaže, intervjue, kao i autorske tekstove graditeljskih stručnjaka. Iz meseca u mesec je sa velikom pažnjom praćeno sve što je bilo vezano za novosti u procesu gradnje dok su kao ilustracije korišćene fotografije sa gradilišta i maketa kompleksa. Brašovan je kao spretan i poslovan arhitekta od samog početka pokazivao razumevanje i prijateljski odnos sa novinarima pomagajući im čestim izjavama i podacima vezanim za svoj projekat.
Na osnovu Zakona o nazivu i podeli Kraljevine SHS na upravna područja od 3. oktobra 1929. godine zemlja je preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju i ustanovljene su banovine, kao najveće upravne jedinice u cilju efikasnijeg rada državne administracije i stvaranja prirodnih privrednih celina. Banovine su nosile nazive po najpoznatijim rekama dok su prostorno bile zasnovane na geografskom kriterijumu prema granicama planinskih grebena ili rečnih slivova. Nastalo je devet upravno-teritorijalnih celina, banovine sa sedištima – Dravska (Ljubljana), Savska (Zagreb), Vrbaska (Banja Luka), Primorska (Split), Drinska (Sarajevo), Zetska (Cetinje), Dunavska (Novi Sad), Moravska (Niš), Vardarka (Skoplje) i Beograd kao posebna celina. Dunavska banovina teritorijalno je obuhvalata severne delove predratne Srbije, Bačku, Banat i Baranju, kao i veliki deo Srema. Novi administrativni centri imali su jasne nadležnosti: poljoprivreda, građevina, trgovina i industrija, šume i rudnici, socijalna politika, zdravstvo i prosveta. Teritorijalna reorganizacija Kraljevine od više gradova u zemlji stvorilo je nove regionalne centre. Ujedno, bio je to za većinu po prvi put da u svoje gradove uvede nove urbanističke i graditeljske uslove koji su neminovno pratili osnivanje novih gradskih centara. Neobično brzo centri novih banovina započinju proces organizovanje podizanja upravnih objekata za smeštaj svoje uvećane administracije. U tom period raspisani su konkursi za podizanje novih banovinskih palata u Novom Sadu, Skoplju, Cetinju, Banja Luci i Splitu, dok su za sedišta ostalih banovina iskorišćeni zatečeni reprezentativni objekti. Pored utilitarnosti kao glavne funkcije objekata, ove građevine su povezane i simboličnim funkcijama a njihov je arhitektonski identitet predstavljao integralni deo ideološkog narativa o sintezi jugoslovenskih različitosti, objedinjenih u jedinstvenu celinu. (Ignjatović, 2007: 377)
U Novom Sadu, kao jednom od novih centara, ideja o podizanju Banske palate pojavila se ubrzo po formiranju same banovine. Pri Tehničkom odeljenju novoformirane uprave već u decembru 1929. godine oformljena je stručna komisija sa zadatkom da pregleda raspoložive lokacije u gradu radi izgradnje nove Banske zgrade. Prvi ban Dunavske banovine inženjer David Daka Popović (1886–1967) smatra se najzaslužnijim za raspisivanje Konkursa za izradu idejnih skica za Bansku palate. Popović je proteklih godina bio angažovan prvo kao autor idejnog urbanističkog rešenja novog gradskog centra prema Dunavu, potom kao jedan od projektanta prilaznih saobraćajnica i ulične regulacije, a potom graditelj i vlasnik dva stambeno-poslovna objekata smeštenih upravo preko puta buduće zgrade banovine. (Mitrović, 1999: 68-72) Na novom bulevaru posebno mesto je bilo predviđeno i za glavnu upravnu zgradu u gradu. Bio je to vrhunac ambiciozno zamišljenog plana novog mikro centra stambenog karaktera ali sa pozorištem, Domom narodnog zdravlja, Radničkom komorom i savremenim gradskim (Dunavskim) parkom u neposrednom okruženju.
Tako je Tehničko odeljenje Banske uprave izradilo uslove da bi ban Radoslav M. Dunjić zvanično raspisao konkurs već 26. marta 1930. godine pri čemu je imenovao i članove Ocenjivačkog odbora (suda). Povodom konkurs štampana je i manja knjižica ‘’Utakmica za izradu idejnih skica za Bansku palate’’. Po već ustaljenoj praksi članovi komisije su bili eminentni predstavnici državne uprave i obrazovno-naučnih institucija – Milan Nikolić, pomoćnik bana, profesori arhitekture na Tehničkim fakultetima u Beogradu i Zagrebu, Dragutin J. Đorđević i Ćiril Izeković, iz Ministarstva građevine arh. Momir Korunović i načelnik Tehničkog odeljenja ing. Đorđe Gasparini, koji je bio najagažovaniji oko podizanja banovine. Koliko se vodilo računa o svakoj sitnici, govori i imenovanje zamenika članova ocenjivačkog suda – Janićije Krasojević, načelnih Upravnog odeljenja banske uprave, arh. Petar Bajalović, profesor Tehničkog fakulteta u Beogradu, dr Branislav Borota, gradonačelnik Novog Sada, inž. Milan Cvejić, šef Arhitektonskog odseka Tehničkog odeljenja Gradske uprave grada i inž. Dušan Tošić, predsednik Inženjerske komore odseka Novi Sad. Pored članova ocenjivačkog suda istom prilikom su određeni i iznosi nagrada, rok za predaju radova (15. jun), sastav priloga konkursnog rada kao i kompleksan program objekata za potrebe smeštaja različitih banskih odeljlenja. U administrativnom delu predviđeni su brojni prostori za odeljenja: opšte, upravno, poljoprevredno, prosvetno, tehničko, finansijsko, potom odeljenje za socijalnu politiku i narodno zdravlje i odeljenje za trgovinu i industriju. U tom objektu predviđeni su i razne pomoćne prostorije i komunikacije (glavni i sporedni ulazi, stepeništa, predvorja, vestibili, koridori kao i štamparija sa knjigoveznicom, prostorije za osoblje, instalacije, arhivu i garaža. U drugom objektu, prema parku, trebalo je naći mesta za kancelarije bana i njegovog pomoćnika, dvorane (svečana dvorana, garderoba, bife i dvorana za načelnika sednica), bansko veće (dvorana, klupski prostor, hol sa garderobom). Prvobitno su bili predviđeni i stanovi za bana (oko 330 m2), pomoćnika bana (oko 220 m2) kao i apartmani za kraljevski dvor (oko 420 m2), od čega se tokom projektovanja odustalo.
Prema novinskim izveštajima na Konkurs je pristiglo 19 projekata od čega su tri iz inostranstva (Nemačka, Čehoslovačke). Žiri konkursa je doneo odluku da se prva nagrada ne dodeli dok su dodeljene dve druge i jedna treća a otkupljena su još četiri projekta. Drugu nagradu su osvijili arh. Jovan Ž. Ranković i Katarina Šainović i arh. Vlado Smole, treća je pripala arh. Dragoslavu Radisavljeviću dok su otkupljeni radovi arh. Dimitrija Leke, Mihajla Hećimovića i Branka Vlaškalića, Anđelije Pavlović i Žanke Bogdanović i Petra Gačića. (Vajagić, 2013: 293-294) Svi prispeli radovi bili su izloženi u svečanoj sali Magistrata (Gradske kuće) od 28. juna do 6. jula 1930. (Stančić, Lazić, 1999: 20) Brašovanov rad je plasiran slabo i nije dobio ni jedno od priznanja. Njegov strogo akademičan konkursni projekat bio je zamišljen u čvrstom, skoro kockastom bloku, sa nešto malo romantičarskog duha u oblikovanju kule na istoku, što su jedini elementi koji povezuje dva Brašovanova projekta, konkursni i izvođački. (Manević, 1980: 54)
Kako prva nagrada nije dodeljena naredno vreme je donelo nova odlaganja. Finansijske teškoće oko prikupljanja sredstava kao i neke prostorne promene na samoj parceli zahtevale su potrebu za što hitnijim rešenjem. Kako izgleda, sledeći svoje diskrediciono pravo Tehničko odeljenje se odlučuje za Brašovanovo (novo) idejno rešenje koje uključuje nove potrebe, izmene tehničkih i urbanističkih uslova koje se dešavaju u međuvremenu. O tome govori izveštaj Tehničkog odeljenja Banske uprave banu iz maja 1931. godine u kome se navodi da konkurs nije dao ni jednu skicu koja bi se mogla uzeti kao osnova za izradu detaljnog projekta a kako odeljenje nije imalo odgovarajući arhitektonski kadar koji bi mogao projektovati takvu zgradu, projektovanje palate povereno je Dragiši Brašovanu, jednom od naših najboljih arhitekata. (Antešević, Gubić, 2023: 48)
Obimne pripreme oko čitavog procesa izgradnje banoviskih zgrada uključivale su aktivnosti velikog broja stručnjaka različitih profila, od arhitekata, građevinsih inženjera, majstora i zanatlija, do političara, finansijskih eksperata iz državne uprave, bile su trasparetne i poznate široj javnosti. Odluka da Brašovan projekat bude izabran, u istoriografiji još pod ne razjašnjenim okolnostima, bila je ustvari krajnje praktična i pragmatična, verovatno obojena i ličnim naklonostima aktera koji su odlučivali. Brašovanova umešnost pa i poslovna sposobnost da se kao autor nametne i plasira svoj projekat bila je slikovito vezana za njegov novosadski ”minuli rad” kao i svest da njegov projekat zaslužuje materijalizaciju i pored činjenice da nije pobedio na konkursu. Vreme koje je brzo prolazilo sigurno je još više učvrstilo stav poručioca i investitora da je Brašovan arhitekta koji je sposoban da ovako veliki i važan projekat izvede do kraja i da banovinski kompleks bude kvalitetno izgrađen i adekvatno opremljen. Učešće medija (dnevnih novina, prvenstveno novosadskog ”Dana”) ali i izložbe radova upriličene u svečanoj sali Gradske kuće, na kojoj su prezentovani detaljni arhitektnski planovi zgrada kao i maketa građevine, uz prisustvo autora i svojevrsno vođenje po izložbi, obezbedilo je skoro ultimativnu podršku Brašovanu i njegovom projektu u javnosti a posebno u krugovima koji su direktno odlučivali o procesu izgradnje. Tako je faktički stvoren jedan opšti koncenzus oko izbora Brašovana za autora banovinskog kompleksa.
Konačno, u leto 1935. godine, posle dužeg perioda odlaganja, obezbeđena su finansijska sredstva za početak izgradnju čime se pristupilo tehničkim pripremama. Novosadski ‘’Dan’’, započinjući praćenje izgradnje banovine, pod nadnaslovom ‘’Pred podizanje banske palate’’ javnost obavešta o pripremama za izgradnju zgrade za smeštaj administracije i repezentativni Banski dvor kao jedne reprezentativne i monumentalne građevine okružene jednim lepim parkom koji će i sa estetskog gledišta istaći reprezentativan izgled banske palate. Podvlači se takođe i ekonomski značaj palate, povećanje zaposlenosti građevinskih radnika kao i porast kvaliteta rada domaćih zanatlija koji će učestvovati u unutrašnjem uređenju. (Dan 16. VII 1935: 3)
Javno predstavljanje planova za novu zgradu banovine je i vrhunac jednog osmišljenog procesa koji je uključivao i široku javnost. ‘’Svi planovi za gradnju Banske palate su završeni’’, obaveštava svoje čitaoce ‘’Dan’’ pozivajući na otvaranje na izložbu nacrta i planova palate Banske uprave u svečanu dvoranu Gradske kuće. Organizator izložbe je bilo Tehničko odeljenje a svrha da se od strane načelnika pojedinih odeljenjadaju primedbe u pogledu rasporeda prostorija i ostalog da bi potom bio sastavljen zapisnik a primedbe prenete u odeljenje. Kroz izložbu koja je detaljno obuhvatila sve segmente Brašovanovog projekta vodili su načelnik Tehničkog odeljenja Gasparini i sam arhitekta koji je za ‘’Dan’’ dao i opširnu izjavu. Planovi su, kao što vidite, potpuno gotovi, započinje ne bez ponosa Brašovan svoju izjavu. Najpre treba obezbediti material za gradnju i raspisati licitaciju za nabavku materijala. Ako lepo jesenje vreme potraje sa zemljanim radovima se može početi još ove godine. Objašnjavajući promene koje su se desile Brašovan plastično objašnjava potrebama da zgrade ne budu na regulacionim linijama ulica već da u središtu jednog impozantnog parka. Pokazujući pragmatičnost Brašovan podvači i činjenicu da će se radovi izvoditi u fazama tako da će pojedina odeljenja Banske uprave moći postepeno useljavati u dovršenu zgradu. Na taj način biće omogućeno da sva odeljenja budu u istoj zgradi a da se njihove današnje mesta oslobode i vrate svojim vlasnicima. Čim radovi budu otpočeli ja ću se opet vratiti u Novi Sad, da vršim nadzor građevinskih radova, poručuje Brašovan. (Dan 6. IX 1935: 7)
Kako izgleda primedbi nije bilo mnogo pa je već u februaru 1936. Brašovan Tehničkom odeljenju dostavio definitivne planove buduće Banske palate i Banskog Veća zajedno sa maketom. Planovi i maketa su bili izloženi ponovo u svečanoj dvorani Gradske kuće na uvid stručnjacima i građanstvu na razgledanje od 19. maja. Planove je usvojio ekspertska komisija koju su činili predsednik arh. Nikola Nestorović, profesor Univerzitetu u Beogradu, ing. Toma Živanović, delegiran od strane beogradske Sekcije inženjera i arh. Đorđe Tabaković, u ime Novosadske sekcije arhitekata. (Stančić, Lazović, 1999: 24) Fotografija makete zgrade, prvobitno zamišljene u opeci, od tada je više puta publikovana kao ilustracija uz tekstove o izgradnji banovine. I ovoga puta konferenciju sa banonom i načelnicima vodili su Gašparini i Brašovan koji je, ponovo za ‘’Dan’’, dao veći intervju pruživši sve potrebne podatke javnosti o strukturi i značaju zgrade, pre nego što se odustalo od crvene opeke kao ključnog građevinskog materijala.’’Glavna, administrativna zgrada ima suteren, prizemlje i dva sprata a delimično i treći sprat. Izgradiće se modenom konstrukcijom od betona i cigalja. Po statičkim računima naročito smo uzeli u obzir cigljarsku industriju, pošto će fasada biti obložena tzv. ‘robau’ cigljom, koja se izrađuje u Dunavskoj banovini a koja bi trebala više da se lansira (koristi), jer se smatra da je material koji odgovara našim prilikama a od naše se zemlje da vrlo lepo i lako obraditi prava ciglja za fasadu. Administrativna zgrada sadrži sva odeljenja koja su razmeštena po spratovima i najcelishodnije povezana stepeništem koje omogućava laku kominikaciju i pristupačnost sa ma kog dela građevine da se komunikacija uputi ka težištu, centru zgrade, gde su postavljena odeljenja banove kancelarije. Pošto Novi Sad, nažalost, nema vodovod i kanalizaciju, u tornju same građevine postavljeni su rezervoari za higijenski uređaj i za zalivanje parka oko zgrada. Inače, građevina je najmodernije instalirana, ima centralno grejanje, električnu signalizaciju za vezu između pojedinih odeljenja, interni telefon, tako da su sva odeljenja telefonski povezana sa načelnicima i šefovima odseka. Druga zgrada, nastavlja Brašovan, koja je planirana iza administrativne zgrade leži u parku i namenjena je za većnicu sa velikom salom i klubovima sa sekretarijatom, a pozadi je i banov stan koji je u vezi sa velikom salom Banskog veća. I ova zgrada ima najmoderniju instalaciju, parno, vodeno i vazdušno grejanje i obrađena je u istom smislu kao i administrativna zgrada. Celo rešenje prilagođava se terenskim prilikama i sa urbanističke tačke rešava problem celog ovog kraja. Zgrada se nalazi u parku, tako da se postiže potrebna živopisnost, da bi osvežila celu arhitektonsku dispoziciju. Težnja je bila da se ovom kraju da modern obeležje i sa ovom zgradom, pošto je ova parcela dominantna na Bulevaru (kraljice Marije). Izgradnjom fronta od 180 m bulevar će dobiti definitivnu formu. U toliko pre što nema iza te parcele, takoreći slobodnih parcela pa će ostati okružena drvećem i parkom. Komentarišići cenu budućeg objekta i rokove izgradnje, pitanja koja su posebno interesovale javnost i novinare, Brašovan odgovara da se nada da će i jedna i druga zgrada stajati oko 34 miliona dinara, s tim da će raspisana licitacija obuhvatiti oba objekta, kako administrativnu zgradu tako i većnicu. Radovi će otpočeti već krajem sledećeg meseca (jula). Po uslovima licitacije se predviđa da zgrada za Bansko veće biti dovedena pod krov još ove godine, a da se velika administrativna zgrad podigne do prvog sprata s tim da oba objekta budu gotova iduće godine novembra meseca, tako da se sve kancelarije mogu useliti. Posle ove dosta optimistične prognoze, Brašovan je u neformalnom razgovoru sa novinarima istakao privredni i socijalni značaj ovih velikih građevinskih radova u kojima će neporedno biti uposleno odmah na početku oko pet stotina radnika i na taj način će im biti omogućena najmanje dvogodišnja zarada. U isto vreme, i posredno će biti zaposleno skoro isti broj radnika. To znači da će samo na Banskoj palate obezbediti egzistenciju oko hiljadu nekvalifikovanih i kvalifikovanih radnika. Opraštajući se od novinara, Brašovan je izrazio svoju ‘’gotovost da im i u buduće stavi na raspolaganje sva potrebna stručna obješnjenja’’. (Dan 20. V 1936: 7)
Tokom leta obavljena je i licitacija za izvođenje grubih građevinskih radova na kojoj pobeđuje preduzeće arh. Milana Sekulića. Posle svečanog početka izgradnje 14. avgusta obrazovan je Građevinski odbor za podizanje Banske palate koji će voditi sve poslove oko gradnje sa pravom donošenja punovažnih odluka u svim pitanjima tehnike, finansija i pravne prirode kao i viškova, manjkova, naknadnih radova, izmena, predviđenih eventualnih finansijskih problema. U odbor su birani Đorđe Gašparini, kao predsednik iz Tehničkog odeljenja, načelnih finansijskog odeljenja Dragutin Došen i inspektor banske uprave Miloš Rašić, koji su zajedno sa Brašovanom, Sekulićem i njihovim saradnicima bili najzaposleniji narednih godina sve do konačne izgradnje banskog kompleksa. O stalnom prisustvu Brašovana i Sekulilća govori i obimna dokumentacija u vidu izveštaja, zapisnika sa sastanaka i drugih dokumenata koja detaljno prate sve problem i procese izgradnje kao i list ‘’Dan’’ koji svaki novi korak u procesu izgradnje detaljno prati i komentariše u svojim novinskim prilozima sa prikladnim naslovima – ’’350 radnika zaposleno je svakodnevno na radovima oko kopanja temelja buduće Banske palate’’ (Dan 18. IX 1936: 3) ili ‘’Posmatrajući pripremne radove: Novosađani pokazuju veliko interesovanje za izgradnju Banske palate’’ Da je izgradnja banovine bila svojevrsna društvena atrakcija u gradu svedoče i novinski komentari ‘’da svet sa velikom radoznalošću posmatra ove obimne pripremne radove. Veliki broj prolaznika na Bulevaru zastaje i netremice gleda u radnike, koji sa zasukanim nogavicama, u košulji i opaljena lica, rade bez odmora, dok im vreo znoj obliva lice. Interesovanje kod Novosađana za izgradnju palate postaje neosporno sve veće, nastavlja nadahnuto novinar, dok glavni inžinjer i projektant arh. g. Dragiša Brašovan ima pune ruke posla. Svakog časa dogovori sa Banskom upravom konferenciju – žurba na sve strane. Svi jedva čekaju da vide prve konture zgrade koja će biti najveća i najlepša ne samo u Novom Sadu, nego i u čitavoj Dunavskoj banovini.’’ (Dan 22. VIII 1936: 5)
Tokom izgradnje bilo je nekoliko ključnih momenata od kojih je jedan na samom početku izazvao i prve probleme. Naime, fundiranje prostora bilo je posebno problematično zbog podvodnog terena te se o tome moralo voditi posebno računa. Po tom pitanju angažovan je i poseban specijalista za ovu vrstu radova, profesor ljubljanskog Univerziteta dr Miroslav Kasal, koji je prethodno izradio statičke proračune za administrativnu zgradu i većnicu (Dončić, Lazović, 1999: 27-28) Već u jesen prve godine gradnje dolazi do promene u materijalu predviđenom za oblaganje građevine. Došlo se do zaključka da zgrada obložena crvenom opekom ne bi davala reprezentativan karakter i da bi njena veličina sa estetske strane bila previše napadna pa i teško prihvatljiva. Preovladalo je mišljenje da bi zgrada sa fasadama te dužine izvedene u crvenoj cigli previše ‘’drečala’’. Sudeći po dostupnoj dokumentaciji odluka o promeni materijala bila je opšte prihvaćena od svih aktera kao i ideja da se zgrade oblože nekim reprezentativnim kamenom. ‘’Dan’’ je ponovo obavestio svoje čitaoce u opširnom tekstu sa dugačkim naslovom: ‘’Pošto će se fasada Banske palate i većnice obložiti mramorom umesto crvenom opekom, radovi će biti skuplji za pet miliona dinara’’. (Dan 22. XI 1936: 3) Ta promena dovela je do čitavog niza problema oko novog materijala, od nalaženja najbolje, ispostaviće se jedine, ponude do prevoza, skladištenja, obrade i postavljanja kamenih ploča. Na licitaciju se prijavljuje preduzeće Alda Bilinića, klesara iz Splita, koji je tom prilikom priložio čitav spisak referentnih objekata koji su bili izgrađeni od bračkog kamena – grobnica porodice Dunđerski u Srbobranu, kapela na zagrebačkom groblju Mirogoj, zgrada ambasade Ćehoslovačke, paviljoni kralja Aleksandra na Dedinju i enterijer nove vile kneza Pavla Karađorđevića, dok su na Patrijaršiji u Beogradu od njega bili izgrađeni glavni ulaz i reljefi. Povodom izbora kamena, uz ovlašćenje Građevinskog odbora, Gašparini i Brašovan odlaze u Zagreb, gde se za pomoć obraćaju Tehničkom odeljenju Savske banovine u cilju obilaska više kamenoloma, u okolini Trogira i na ostrvima Braču, Hvaru i Korčuli, gde su na licu mesta ispitivali tehničke i finansijske uslove nabavke kamena. Nešto kasnije obišli su i majdan mermera Venčac, u blizini Aranđelovca, koji je bio upotrebljen prilikom izgradnje crkve mauzoleja na Oplencu kao i za spomenik Neznanog junaka na Avali a upotrebljen je kasnije u uređenju holova Banovine. Po okončanju ovog stručnog putovanja i izveštaju, Građevinski odbor se odlučuje za kamen iz bračkog kamenoloma koji ima kapacitet i u datom vremenu može podmiriti potrebe oblaganja palate započeto već tokom leta 1937. ali je zbog niza nepredviđenih događaja potrajalo narednih par godina. Tako produženom roku radova doprinela je iznenadna smrt klesara Alda Bilinića (9. aprila 1938) i problemi koji su usledili. Banska je uprava ubrzo raskinula ugovor sa preduzećem pokojnog Bilinića da bi potom preuzela zatečen alat i material koji je ustupljen klasarskoj radnji Petra Krstulovića iz Novog Sada koji je konačno okončao oblaganje fasade kvalitetnim kamenom sa Brača tek u januaru 1940. godine. U jednoj novinskoj polemici oko finansija, ing. Gasparini podvlači da za oblaganje palate nije korišćen skupoceni mermer već beli, dalmatinski kamen koji je znatno jeftiniji (oko tri puta). Tako velikom kašnjenu doprineo i nedostatak majstora kao i nedovoljan kapacitet lokalnih preduzeća u transportu, preradi i obradi kamena. Uostalom, ogroman korpus radova od kamena u spoljašnjoj i unutrašnjoj obradi zgrada nije mogao da prođe bez tekućih zastoja i probijanja rokova.‘’Dan’’ je, između ostalog, prenosio zanimljive tehničke podatke Građevinskog odbora koji je vodio preciznu evidenciju o količinama i vrstama radova. Da bi se uspostavila stabilnost temelja palate, piše u jednom članku, iskopano je trideset hiljada kubnih metara zemlje dok je nosivost tla dovedena u normalu nasipanjem terena sa dvadeset hiljada kubnim metara šljunka i četiri hiljade kubnih metara peska. U same građevine uzidano je četiri miliona komada opeke, pet hiljada tona cementa, šest stotina tona gvozdene armature kao i dvanaest hiljada kvadratnih metara kamene obloge fasade. (Dan 12. IX 1937: 5)
Tokom narednog perioda angažovano je više zanatskih preduzeća koji su pobeđivali na pojedinačnim licitacijama organizovanim od strane Tehničkog odeljenja i Građevinskog odbora. Prvo je postavljena instalaciona infrastruktura, kanalizacija, vodovod i grejanje a u obe zgrade su uvedeni i rashladni uređaji. Posao instalacije električnog osvetljenja, gromobrana, signalizacije, telefona i satnog mehanizma na tornju palate bio je poveren novosadskom preduzimaču ing. Rudolfu Burghardtu a izvođenje obimnih stolarskih radova Zadruzi stolarskih majstora ‘’Velika Srbija’’ i Stolarskoj industriji ‘’Danica’’ iz Beograda. Preduzeće Milana Sekulića, koje je bilo angažovano na izgradnji palata, na licitaciji je dobilo i poslove izrade gipsarskih radova i malterisanja a potom i izradu potrebnih keramičkih radova. Ugradnju parketa i slične radove izvela je firma ing. Petra Mojoruša iz Sente a preduzeće ‘’Labor’’ iz Beograda preuzelo je posao izrade kamenarskih radova u zgradama palate i većnice. Novosadski preduzimač Rudolf Tobolka dobio je posao kompletnoe izrade molersko-farbarskih radova dok je vajarki Zlati Markov Baranji poveren posao izrade ukrasnih rozeta i lavovskih plava postavljenih ispod krovnog venca većnice. (Vajagić, 2013: 304) Svi navedeni poslovi doveli su do znatnog povećanja troškova kao i do produžetka vremena gradnje na šta se nadovezalo aktuelno poskupljenje radne snage i građevinskog materijala. Postepeno povećanje kredita planiranog za izgradnju, koje je posebno bilo zanimljivo najširoj javnosti, pravdano je činjenicom da se na taj način povećavala tehnička i estetska ali i reprezentativna i ekonomska vrednost objekata.
I pored nešto kašnjenja i probijanja budžeta čitav proces izgradnje tekao je kontinuirano uz vanredne napora svih učesnika. Tokom vremena izgradnje na samom gradilištu je bilo prisutno između tri i sedam stotina radnika, od čega je trećina bila sastavljena od kvalifikovanih građevinskih majstora i zanatlija. Pored tri dežurna nadzorna inženjera izvođača i kordinatora gradnje poseban nadzor su vršili inženjer Banske uprave i arhitekta koji je bio predstavnik projektanta, dok je i sam Brašovan često boravio na gradilištu. Članovi Građevinskog odbora se redovno sastajaju sa arhitektima i glavnim preduzimačem Milanom Sekulićem, dok je na gradilištu stalno dežurao inženjer preduzimačke kancelarije Karlo Novak. U Brašovanovom timu projektanata i saradnika povremeno ili stalno su bili angažovani, pored Milana Sekulića, arh. Franjo Janč iz Zemuna, dugogodišnji bliski saradnik arh. Dragan Gudović, i ruski arhitekti Nikolaj Silov, Andrija Vasiljevič Papkov, Pavel Krat i drugi koji su u to vreme radili na drugom Brašovanovom velikom projektu, Državnoj štampariji u Beogradu, čija je izgradnja trajala paralelno sa podizanjem banovine. Glavni Brašovanov saradnik na projektovanju i izvođenju banovine bio je Sergej Vihrov, arhitekta stalno prisutan na novosadskom gradilištu gde je bio zadužen za sprovođenje i razrađivanje projekata za arhitekture i enterijersko uređenje.[ Na Vihrova kao jednog od ključnih učesnika praktičnog procesa projektovanja i izvođenja zgrada banovine mi je skrenuo pažnju arh. Dario Čupić, kome se ovom prilikom zahvaljujem.]
Još uvek nedovršena Banska palata je svečano promovisana 1. decembra 1938. godine u okviru obeležavanja dvadeset godina od Ujedinjenja i proglašenja Kraljevine SHS, kao države južnih Slovena. Inače, ovaj dan je u godinama između dva svetska rata redovno korišćen za različite svečanosti oko otvaranja značajnih objekata kao i otkrivanja spomenika posvećenih članovima dinastije Karađorđević. Brojne okupljene građane sa balkona zgrade su pozdravili ban Dunavske banovine Svetislav Rajić, episkop bački dr Irinej Ćirić, predsednik novosadske opštine Kosta Mirosavljević i komandant Prve armijske oblasti general Milorad Petrović. Svečanosti su, po ondašnjem običaju, bili prisutni i nekoliko kraljevskih ministara, članova diplomatskog kora i mnoge druge ugledne ličnosti iz političkog života grada, banovine i državne uprave. (Stančić, Lazović, 1999: 38)
Početak 1939. godine obeležila je kratka ali burna i žučna polemika oko izgradnje Banske palate na stranicama dnevnika ‘’Dan’’ čije je uredništvo javno otvorilo ovu temu pozivajući stručnjake i privrednike da iskažu svoja mišljenja. U polemici su potom različita mišljenja ukrstili predsednik Građevinskog odbora Đorđe Gasparini, u ime investitora, i inž. Stevan Radivojević (Resnik kod Kragujevca, 1886 – Novi Sad, 1949), predsednik novosadske Inženjerske komore. Dvojica inženjera su vrlo oštro, povremeno na granici ličnog obračuna, komentarisali događanja oko svršetka izgradnje palate. Osnovni razlog ove polemike bio je navodni ogromni troškoli koji su se pred sam kraj izgradnje naglo nagomilali. Radivojević je zastupao tezu da je za izgradnju i opremanje Banske palate utrošeno previše finansijskih sredstava te da je korišćen previše skupoceni materijali, posebno podvlačeći nedostatak zdravstvenih i školskih objekata ali i puteva i železnica u Vojvodini, jer mnoge ‘’hitne narodne potrebe ostaju nepodmirene.’’ Radivojević je bio kritičan i prema Brašovanovim arhitektonskim izrazom smatrajući ga određenim luksuzom, što je u suštini bilo tačno, mada opravdano i već namenski definisano. Odgovarajući na kritike o arhitektonske vrednosti palate, Gasparini je istakao da svako ljudsko delo, a naročito ono iz oblasti arhitekture i tehnike, mora biti podvrgnuto razmatranju i kritici. Kao neko ko je bio uključen u svaki segment izgradnje, Gasparini je zastupao stanovište da je Brašovan u svoje delo uložio mnogo truda, napora i vremana, što je razultiralo jednim solidnim i originalnim objektom modernog stila, sa odlično rešenjem utvrđenih programa i internih kominikacija u vertikalnom i horizontalnom pravcu. (Dan 13. I 1939: 5) Mada je Radivojević, kao Predsednik Inženjerske komore (za Vojvodinu), predložio osnivanje jedne mešovite anketne komisije koja bi ispitala ceo rad na izgradnji Banske palate, predlog je ubrzo pao u zaborav.
I konačno, posle tek nešto više od četiri godine, u senci početka Drugog svetskog rata kao i stalne presije političke, stručne i široke javnosti usled narasanja troškova izgradnje i opremanja banskog kompleksa, gotovo bez ikakve pompe ali uz iscrpne novinske izveštaje, zgrade Dunavske banovine su svečano osvećene 25. septembra 1939. godine. Svečanosti su prisustvovali ban Jovan Radivojević kao i načelnici svih odeljenja Banovine, činovništvo višeg ranga, upavnik policije, načelnik Novosadskog sreza i pojedni bivši narodni poslanici. Osvećenje je izvršio paroh novosadske Saborne crkve, protojerej Teodor Milić, koji je čestitao banu na monumentalnoj i velelepnoj palate podvlačeći da je ona ukras ne samo Dunavske banovine, nego i cele otadžbine kao nesumljivo najlepše i najveće građevine na Balkanu. Posle oficijalnog dela svečanosti, načelnik Tehničkog odeljenja Đorđe Gasparini, poveo je goste u obilazak objekata. Novinski članci su hvalili gradnju po najmodernijim principima tehnike podvlačeći da su prostorije izvanredno udobno i lepo uređene, pune svetlosti i vazduha. Najimpresivniji utisak na prisutne prilikom obilaska ostavio je veliki mermerni hol sa stepeništima i moćnim stubovima kao i reprezentativni kabineti bana i njegovih pomoćnika, smešteni prema bulevaru. (Vreme 26. IX 1939: 6; Dan 26. IX 1939: 5)
Mada još do kraja nisu dovršeni svi poslovi oko ukrašavanja zgrada kao ni parterno uređenje okolnih prilaza, ban je već tokom septembra sa najbližim saradnicima počeo sa primanjem u novoj zgradi. Kao zvanični zaršni čin izgranje, nadležno novosadsko Gradsko poglavarstvo je 4. oktobra 1939. godine izdalo upotrebnu dozvolu za administrativnu palatu i većnicu Dunavske banovine jer zgrade odgovaraju građevinskoj dozvoli (izdatoj, tek nekoliko meseci pred završetak gradnje 23. marta), zdravstvenim uslovima i važećim propisima bezbednosti. Takođe je istaknuto da je Administrativna zgrada već useljena a da Većnica i Banski stan još uvek nisu do kraja dovršeni, ali biće u proleće sledeće godine. U svrhu osiguranja Banskog kompleksa, od strane Tehničkog odeljenja, data je procena na sumu od trideset miliona dinara. (Dan 11. X 1939: 5) Banovina je odmah po igradnji postala arhitektonski simbol Novog Sada, što je ostala i danas. Kompleks banovine nije dugo služio svojoj prvobitnoj svrsi a za vreme Drugog svetskog rata njen veći deo je bio prazan dok su u ostalim delovima bilo smešteno sedište mađarske okupacione Vojne uprave i Žandarmerije. Nakon Oslobođenja, oktobra 1944. godine, sve do sredine pedesetih godina u zgradi je, pored Vlade i Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine, bio smešten i Dom Jugoslovenske narodne armije koji je služio i za različite kulturne manifestacije.
Kompleks nekadašnje Dunavske banovine se sastoji iz dve funkcionalno i oblikovno odvojene celine – administrativne zgrade i većnice. Administrativni objekat je longitudinalna građevina potkovičarske strukture, sa unutrašnjim dvorištima i prilaznim prostorom, smeštena je u osi istok – zapad oslanjajući se na bulevarski pravac koji je vodi od novog Petrovardinskog mosta do neposredne okoline starog gradskog jezgra. Objekat je smeštena preko puta stambeno-poslovnog bloka zgrada nastalih početkom tridesetih godina čiji je blok oivičen palatama Novosadske trgovačke omladine i Crvenog krsta, delima arh. Đorđa Tabakovića (Mitrović, 2005: 55-58) Osnovni korpus objekta, dugačak 185 m a širok preko 44 m, visok je oko 20 m sa ukupno pet etaža, od suterena, preko visokog prizemllja i dva sprata do potkrovalja. Na površini od oko 5.700 m2 raspoređeno je 569 odeljenja, pretežno kancelarijskih prostorija, smeštenih kontinuirano uz spoljnje pročelje, pristupačno sa širokih hodnika i orjentisano na četiri unutrašnja dvorišta. (Jovanović, 1995: 109) Čitav horizontalni korpus, kao i kompletna arhitektonska kompozicija palate, akcentovana je sa visokom (42 m) vertikalnom kulom kvadratnog preseka na severoistočnom uglu građevine. Kula svojom skladnom masom, vertikalnim fasadnim vencima i masivnim okulusima u prizemlju čini ujedno i kulminaciju čitave arhitektonike građevine. Veliki horizontalni pojasi objekta su perforirani jednostavno tretiranim otvorima bez upotrebe fasdanog ukrasa sem geometrijskih, kamenih venaca koji razdvajaju spratna postrojenja. Repetativni ritam prozorskih otvora smeštenih u naglašene, klesane ramove doprinosi stilskom i kompozicionom jedinstvu čitavog korpusa administrativne zgrade. Oko samog objekta, uz denivelaciju terena, ostvaren je pojas zelenila, koji naglašava vizuelni kvalitet neposredne okoline i prilaza zgradi.
U objekate se stiže kroz 6 reprezentativnih portala. Svi su izvedeni u kombinaciji bračkog kamena i svečanih zastakljenih vrata dizajniranih u jedinstvenom obliku sa kružnim aluminijumskim ukrasima rukohvata. Glavni ulaz, smešten na severnoj strani, postavljen je ispod uskog balkona na čijim se pilastrima nalaze medaljoni sa predstavama kraljeva Petra I i Aleksandra Karađorđevića i srpskih vojvoda, heroja Prvog svetskog rata – Živojin Mišić, Petar Bojović, Radomir Putnik i Stepa Stepanović. Prilikom izrade i postavljanja replika medaljona 2007. godine likovi kraljeva su, kako izgleda, zamenili mesta. (Mitrović, 2018: 96-97) Ulaz u podnožju kule, takođe smešten na severnoj strani fasade, manji i tehničke prirode, ukrašen je u istovetnom stilu funkcionalnog dizajna. Južni portal je nešto jednostavnije koncipiran i služi za vezu između dva objekta. Zapadni ulaz je takođe naglašen širokim sptepeništem koje prati oblinu zgrade i bio je predviđen kao prilaz prostranoj sali sa otvorenim šalter holom štedionice za potrebe ondašnjeg platnog prometa, od čega se tokom gradnje odustalo. Dominantan motiv polukružnog završetka zgrade bio je skoro opšte mesto modernističke arhitekture tih godina širom Evrope pa i Kraljevine Jugoslavije. Brojni su primeri tog motiva na objektima različitih namena – upravne zgrade, školski pa i bolnički objekti isl. U neposrednoj blizini Banovine bila je predviđena lokacija za spomenik kralju Petru I Karađorđeviću povodom čega je 1937. godine raspisan i konkurs na kome je prvu nagradu osvojio hrvatski vajar Vanja Radauš, dok su ostala priznanja dobili istaknuti skulptori toga vremena (Ilija Kolarić i Frane Kršinić), kao i jedna od retkih međuratnih vajarki Zlata Markov Baranji. (Mitrović, 2018: 35-41)
U osi centralnog ulaza u administrativnu zgradu, uz južnu stranu građevine u parkovskom okruženju, kao drugi deo graditeljskog ansambla, smešten je Banski dvor sa većnicom, koji ima znatno složeniju prostrornu i arhitektonsku strukturu, drugačije uzore kroz upotrebu elemenata različitih savremenih stilova aktuelnih u godinama pred Drugi svetski rat. Objekat je krstaste osnove (57 x 100 m), osmišljen kao kompaktno složeno četvoroetažno zdanje (površina 2.200 m2), unutar koga je naglašena centralna pozicija većnice ili svečane sale do koje se stiže reprezentativnim stepenište. U vestibilu naglašen utisak ostavlja odabir graditeljskog materijala u vidu crnog i belog mermera (Venčac) i njihova kombinovana primena na podovima i zidovima enterijera. U objektu se, pored brojnih tehničkih, nalazi niz svečanih prostorija, klubova i sala za sastanke i prvobitno zamišljenim banovskim stanom a kasnije prilagođeno za potrebe aktuelnih nosioca visokih pokrajinskih funkcija. O obimnosti unutrašnjih radova kao i o brojnim zanatlijama koji su učestvovali u uređenju i opremanju banovinskog kompleksa saznajemo iz više zapisnika i rešenja bana o zaključivanju ugovora. (Vajagić, 2013)
Zgusnuta arhitektonska plastika i prisustvo slobodnih stubova, kružnog i kvadratnog preseka, kao centralnog motiva bočnih fasada, govore o uticajima koji se kreću od savremenih neoklasicističkih motiva do detalja plastičnog ukrasa bliskih ar deko stilu. U složenom projektanskom procesu za većnicu primetno je Brašovan odstupio od važećih ‘’modernih motiva’’ tako da u opštem utisku preovlađuje jedan svečani, skoro renesansni arhitektonski poredak. Stiče se utisak da je Brašovan bio solidno upoznat sa savremenim dešavanjima na polju evropske ali i američke arhitekture slobodno tumačeći aktuelne arhitektonske teme i oblikovne forme, nenemetljivo koristeći širok spektar upečatljivih vizuelnih i posebno dizajniranih dekorativnih detalja.[ Iz Brašovanove lične biblioteke potiče monumentalna knjiga / Hegemann, Werner. Amerikanische Architektur & Stadtbaukunst. Berlin: Zweitw Auflage, 1927. (204 str; ilustr.: 39 x 30 cm) / koju je poklonio ahr. Milanu Cvetkovu (1907–1992) kao znak pažnje za uspešnu saradnju 1939. godine. Milanov sin, arh. Radoje Cvetkov je 2022. godine knjigu poklonio Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Knjiga je mogla Brašovanu poslaužiti kao korpus inspirativnih motiva za konkretna arhitektonska rešenja posebno unutrašnjeg prostora.
]
Centralno mesto enterijera administrativne zgrade, sa čak 147 prostorija, čine dva reprezentativna stepeništa smeštena u centralnom holu dok u Banskoj palate dominantnu poziciju zauzima velika, skuštinska sala, visoka preko deset metara. Sva stepeništa su ostala sasvim u originalnom, izvornom stanju, kao i čitav enterijer objekta, dok je skupštinska sala detaljno obnovljena u period 1953-1954. godine, po projektima arh. Pavla Žilnika. Tok prillikom je promenjen pokretni mobilijar poslaničkih klupa a na južnom zidu postavljen impozantni mozaik ‘’Vojvodina’’, delo slikara Boška Petrovića. (Mitrović, Šilić, 2019: 32-34)
U Banovini se danas, pored specijalizovane biblioteke, nalazi bogata zbirka dela savremene umetnosti sa oko četiri stotine pedeset slika, skulptura, keramoplastike, keramike i grafike, od preko stotinu najpoznatijih likovnih umetnika Vojvodine, kao i autora iz drugih delova bivše zemlje. (Stančić, Lazović, 1999: 68-72) Zbirka je nastajala od sredine pedesetih godina putem otkupa posle većih izložbi i poklona savremenih vojvođanskih umetnika i svečanih gostiju. Kao specifični vid nemuzealskog fonda, prevashodne namene da se umetnička dela upotrebe u reprezentativne svrhe, unutar radnih prostora, kabineta sala i ukupnog enterijera, zbirka je izlagana javnosti jedino povodom manifestacije Noć muzeja, na ‘’Izložbi umetničkih dela iz fonda AP Vojvodine’’ (maj 2009). Na sređivanju, popisu i analizi zbirke radio je likovni kritičar Sava Stepanov (1951–2024).
O stilskim osobenostima banskog kompleksa pisano je u više navrata, mada bez jasnih i konačnih zaključaka. Otkrivani su različiti arhitektonski, estetski pa i društveni uticaji i njihovo uspešno kombinovanje, što je obezbeditilo da banovina nastavi sa privlačenjem pažnje istraživača i tumača savremene srpske arhitekture. U Brašovanovom umetničkom izrazu i strukturi arhitektonske kompozicije primećeni su jake reminiscencije na aktuelani trenutak evropske moredne arhitekture. Većina istraživača podvlači prisustvo jednog vida visokog međuratnog modernizma, pa čak i purizma kao njegove završne faze. Pragmatična uloga građevine stavljena je u prvi plan dok je dekoracija svedena na sitnije arhitektonske elemente u vidu repeticije venaca i otvora. Masivni, zaobljeni oblik blago stepenaste strukture doprinosi snažnoj vizuelnoj dinamici objekta koja se oslanja na Mendelsonovu dugu horizontalu zakrivljene forme. (Manević, 1970: 196) Izdužena i zakrivljena forma Banovine ima srodnost sa oblicima evropske ekspresionističke arhitekture i De Stila, dok se relikti akademske tradicije ogledaju u kompoziciju unutrašnjih dvorišta kao i po osećaju za sklad, sklonosti ka ravnoteži elemenata njene strukture. (Kadijević, 1993: 47) Smatra se da administrativna zgrada banovine predstavlja obrazac za druge primere u doba kasnog modernizma. (Manević, 1980: 54) U arhitektonskom izrazu prisutni su i detalji vezani za uticaje stila ar dekoa kroz široku ali nenametljivu upotrebu funkcionalno dizajniranih detalja, kao i prisustvo reljefne plastike u fasadnom ukrasu.
Uticaji akademizma, neprimetni na prvi pogled, prisutni su višestuko. Banovina ostavlja utisak potpuno skladne i proporcionalne građevine što je postignuto i njenom veličinom kao razultatom unutrašnjih odnosa. Upotreba modula u projetovanju, pojavljivanje trema i kolonada stubova kao elemenata građevine takođe pripada korpusu akademskih tema. Poseban utisak je postignut kroz monumentalnost, mirne i stroge kompozicije. Uz prisustvo unutrašnjih prostora u vidu atrijuma, fokusne tačke su, kao kod klasicističkih objekata, svečano tretirani ulazi, prostrani ulazni holovi, masivna stepeništa, svečani saloni i raskošne dvorane. Svedena geometrijska ornamentika naglašava strogu simetriju zgrade, prekinutu samo svečanim ulazima. Akademska tematika još je prisutnija u arhitektonskom oblikovanju zgrade većnice. Dorska ozbiljnost kolonada stubova, kvadratnog preseka, na ulaznom potralu i spratovima zgrade, asocira na stroge kanone aktuelne nemačke (neoklasicističke ili totalitarističke) arhitekture sa početka tridesetih godina. Opšti je pak konsenzus da je Banska palata sa većnicom najznačajnije Brašovanovo delo koje pripada samom vrhu srpske savremene arhitekture svog vremena i u širem, jugoslovenskom pa i evropskom kontekstu.
Palata pošte
Godina projektovanja: 1958–1959.
Godine gradnje: 1959–1963.
Svečano otvaranje 23. avgusta 1963.
Veliki urbanistički radovi tokom pedesetih godina nastavak su sličnih prostornih ideja između dva svetska rata. Brzini precesa urbanističkog razvoja pogodovala je već ukinuto privatno vlasništvo nad građevinskim zemljištem. Naime, trebalo je bulevar koji se proteže od mosta usmeriti ka daljem proboju kroz tradicionalno urbano jezgro čime je započeta realizacija vizije novog gradskog centra oslonjene na Generalni urbanistički plan Novog Sada (1950). Tom prilikom su porušene brojne zgrade od kojih se veličinom i značajem ističu objekti Mađarske (Kraljevske) gimnazije (1876), u kome je bio smešten Vojvođanski muzej, i posebno, stara Jermenska crkva (1748), takođe uklonjena 1962. godine. Dok je zgrada pošte spremana za svečano otvaranje obimni građevinski radovi novog urbanističkog rešenja neposredne okoline bili su u punom jeku.
Pripremni radovi na izgradnji nove zgrade pošte započeli su u leto 1958. godine rušenjem zatečenih objekata a potom, sledeće godine i fundiranjem terena pobadanjem prvih šipova. Radove izvodi građevinsko preduzeće ‘’Neimar’’. To će biti jedan od najvećih objekata u zemlji i najviša zgrada u Novo Sadu, beleži novinar ‘’Dnevnika’’. Zgrada će imati dvanaestospratnu kulu, visoku 54 m. Sa strane kule nalaziće se trospratni aneksi u visini stare zgrade pošte na koju se nova i nastavlja. Da bi teren izdržao veliko opterećenje kule na maloj osnovi, upotrebljavaju se masivni šipovi prečnika 50 cm do dubine od 12 m a kula će ležati na preko stotinu šipova. Po ugovoru zgrada je trebalo da bude gotova do kraja 1961. godine. (Dnevnik 14. VI 1959) Telekomunikacioni centar, kako se nova zgrada pošte zvanično zvala, svečano je otvorena kasnije, 25. septembra 1963 . (Dnevnik 28. IX 1963)
Brašovanova monumentalna zgrada pošte je stereometrijska građevina, čiji masivni paralelopipedni volume, visine 13 nadzemnih etaža, prate niži bočni aneksi. Mada autor pokušava da postigne ritam u prožimanju vertikala i horizontala, izgled celine podređen je monumentalnom ali neizražajnom, hladnom utisku. (Kadijević, 1993: 47) U prvobitnoj verziji projekta Brašovan ispod otvora postavlja kružna dekorativna polja koja međusobnom komunikacijom povezuju razbijenu glomaznu siluetu, obloženu belim, venčačkim mermerom, za to doba vrhunskog kvaliteta. Približno trapezaste osnove objekta, sa kvadratnom kulom, sa tri otvorene fasade, kojima je arhitekta posvetio istu pažnju u oblikovanju i materijalizaciji. Monumentalnost zgrade preneta je i na dvodelnu ulaznu partiju kao prilaz za komunikacioni centar i za građane, postavljeno široko, polukružno stepenište sa slobodnim stubovima optočenim trakama crnog mermera (Portaro). Enterijer glavne sale izveden je po projektima arh. Đorđa Tabakovića i danas postoji uglavnom bez značajnijih promena. Uz manje prostorne intervencije Tabaković je osmislio poštansku šalter salu preglednom i jednostavnom za svakodnevno korišćenje. Upotrebom crnog, belog i šarenog, mermera i poliranog granite, na podovima, slobodnim stubovima i oplatama zidova enterijera, ostvaren je rafinirani vizuelni utisak koji se oslanja na predratni stil sličnih javnih prostora. (Mitrović, 2005: 157-158) U period izgradnje pa do svečanog otvaranja, zgrada je tek najavljivala svoj osetljiv urbanistički položaj na rubu otvaranja novog gradskog bulevara, dok su kasnije srušene okolne građanske kuće još postojala kao i stara Jermenska crkva, porušena naredne godine. Takođe, Brašovanova pošta je i predvidela, delom strukture bočne fasade, buduću izgradnju Robne kuće ‘’Nork’’ (arh. Milan Matović, 1972), čime je zaokružena i nova prostorna celina jednog od najstarijih gradskih blokova, koji se protezaodo Gradske kuće ka staroj Železničkoj stanici.[ Okvirno u isto vreme, tokom prve polovine šezdesetih godina, u Novom Sadu se odvija živa graditeljska delatnost u kojoj je bila angažovana ondašnja kompletna građevinska operativa u gradu. Tokom tog perioda okončano je, ili se još uvek gradilo, niz značajnih javnih objekata koji će promeniti arhitektonsku ali i opšte društvenu sliku grada unoseći internacionalni funkcionalizam u domaću arhitekturu – Hotel ‘’Park’’ i (nova) zgrada Skupštine opštine Novi Sad (Sibin i Milena Đorđević, 1960), Spomen zbirka Pavla Beljanskog (Ivo Kurtović, 1961), Zgrada Pravosudnih organa (Miroslav Krstonošić, 1961), Muzej socijalističke revolucije (Ivan Vitić, 1962), Železnička stanica (Imre Farkaš, Milan Matović, 1964), Poljoprivredni fakultet (Milena i Sibin Đorđević, 1964), Radnički univerzitet (Vojislav Midić, Milan Đokić, 1966), kao i brojni stambeni objekti. U tom periodu Novi Sad je imao između 150 hiljada (1961) i blizu dvesta hiljada stanovnika (1966). (Mitrović, 2010: 242-259)
] U poznim godinama života, u svojim poslednjim delima, kojima pripada i novosadska pošta, arhitekta kao da se priseća nekadašnjih projektanskih metoda pokušavajući da sastavi nove celine koje bi se uklopile u savremeni jugoslovenski arhitektonski izraz. (Manević, 1970: 198)
Usled specifičnih funkcija sva tri Brašovanova novosadska dela su u najvećoj meri sačuvali svoj prvobitan izgled i nalaze se u dobrom, originalnom stanju. Pored uobičajenih promena unutar enterijera, izmene mobilijara i ugrađivanja savremenih infrastrukturnih delova, delimične promene su nastale uglavnom u njihovom prostornom konceptu i okruženju. U slučaju Radničke komore, pored neprimerenog urbanog tretmana, promene su se desile u prizemnim pojasevima, ujedno i najpromenjivijem delu starih građevina. U slučaju zgrade pošte ona je skoro prirodno srasla sa svojim neposrednim okruženjem i pored visoke spratnosti. Banovinski kompleks je takođe u najvećoj meri uspeo da očuva prvobitno stanje i originalan izgled, čak i enterijera, osim delimične zamene pokretnog mobilijara. Najveće promene kompleks je doživeo u svom zaleđu parkovskog okruženja, kao svojim sastavnim delom, gde je, po izgradnji podzemne garaže, izmenjena pa i uništena vizuelna percepcija ovih velelepnih zgrada. Ta promena je jedan od primera nepotrebne prostorne intervencije u neposrednom okruženju značajnog arhitektonskog spomenika modene arhitekture.
Brašovanova novosadska trilogija predstavlja ujedno i vrhunac njegove graditeljske filozofije iz različitih perioda karijere. U isto vreme, tri su novosadske građevine svojim značajem, istorijatom i lepotom postala neka od ključnih dela srpske arhitekture modernog doba. I, na kraju, Radnički dom, Banovina i palata pošte, su ključni objekti u Novom Sadu kojima je grad uveden u svoj modernistički period postojanja.
Korišćena literatura
Alfirević, Đorđe. Ekspresionizam u srpskoj arhitekture. Beograd: Orion art, 2016.
Antešević, Nebojša. Gubić, Ilija. Arhitekta Milan Zloković i Vojvodina: nerealizovani projekti od 1928. do 1960. godine. Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Fondacija ‘’Milan Zoković’’, 2023.
Antić, Ivan. Graditelj međaša. Dnevnik 31. maj 1987: 16.
Balazs-Arth, Valeria. Delvideki Magyar Kerzomuveszeti Lexikon. Budapest: Timp Kiado, 2007. 357-358.
Blagojević, Ljljana. The Elusive Margins of Belgrade Architecture 1919–1941. Cambridge, London: The MIT Press, 2023.
Brdar, Valentina. Od Parisa do Brašovana: Arhitektura javnih zdanja u Novom Sadu između sva svetska rata. Novi Sad: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, 2003; 24-29, 68-72.
Vajagić, M. Predrag. Istorijska analiza osnivanja i funkcionisanja Dunavske banovine u Kraljevini Jugoslavije. Odsek za istoriju Filozofskog fakuteta Univerziteta u Novom Sadu, 2013. 293-318. (doktorska disertacija).
Vujkov, Olga. Stambena zona Telep – Prva stambena zajednica u Novom Sadu. Bilten Saveza arhitekata Srbije br. 1, 1963: 23.
Gajdos, Tibor, Szabadka képzőművészete : történeti áttekintés a kezdetektől 1973-ig. Szabadka, 1995. 202.
Dobrović, Nikola. Stvaranje arh. Dragiše Brašovana. Arhitektura urbanizam br. 33-34, 1965.
Dobrović, Nikola. Brašovan; Manević, Zoran. Život jednog graditelja; Gudović, Dragan. Moj prijatelj Dragiša Brašovan, IT Novine 16. jul 1976 – 18. mart 1977.
Dožić, Ljiljana. Njegovan, Drago. Ignjatović, Mile. Banska palata: Priče iza priče. katalog izložbe, Novi Sad: Arhiv Vojvodine, 2019.
Ignjatović, Aleksandar. Arhitektonski počeci Dragiše Brašovana 1906 -1918. Beograd: Zadužbina Andrejević, 2004.
Ignjatović, Aleksandar. Arhitektura kao diskurs. DaNS br. 45, 2004: 34.
Ignjatović, Aleksandar. Jugoslovenstvo u arhitekture 1904–1941. Beograd: Građevinska knjiga, 2007.
Jovanović, Miodrag. Šematički almanah grada Novog Sada. Novi Sad, 1936.
Jovanović, Slobodan. Banska palata. Enciklopedija Novog Sada sv. 5, Novi Sad, 1995: 108-110.
Kojičić, Bojan. Prilog biografiji Dragiše Brašovana – graditeljska delatnost u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine XXX, 2017.
Kadijević, Aleksandar. Delo arhitekte Dragiše Brašovana (1887–1965). Godišnjak grada Beograda knj. XXXVII, 1990: 141-172.
Kadijević, Aleksandar. Elementi ekspresionizma u srpskoj arhitekture između dva svetska rata. Moment br. 17, 1990: 90-100.
Kadijević, Aleksandar. Novosadski opus arhitekte Dragiše Brašovana. Projekat br. 1, 1993: 45-47.
Kadijević. Aleksandar. Ideološke i estetske osnove uspona evropske monumentalne arhitekture u četvrtoj deceniji dvadesetog veka. Istorijski časopis br. XLV–XLVI, 1998–1999: 255–277.
Kadijević, Aleksandar. Estetika arhitekture akademizma (XIX–XX veka). Beograd: Građevinska knjiga, 2005.
Kadijević, Aleksandar. Odjeci arhitekture totalitarizma u Srbiji. DaNS br. 51, 2005: 44-47.
Kadijević, Aleksandar. Uloga ideologije u novijoj arhitekturi i njena shvatanja u istoriografiji. Nasleđe br. VIII, 2007: 225–237.
Kadijević, Aleksandar. Ekspresionizam u beogradskoj arhitekture (1918–1941). Nasleđe XIII, 2012: 59-77.
Kadijević, Aleksandar. (Urednik), Umetnička topografija Novog Sada. Novi Sad: Matica srpska, 2014: 264-266, 368-369.
Konstantinović, Dragana. Mitrović, Vladimir. Dušan Krstić: Arhitektura. Novi Sad: MSUV, FTN Univerziteta u Novom Sadu, 2024. 120-123.
Maldini, Slobodan. Ideologija i arhitektura. u: Enciklopedija arhitekture, tom I, Beograd, 2005: 510.
Manević, Zoran. Arhitektura Dragiše Brašovana. Umetnost br. 6, 1966: 60-69.
Manević, Zoran. Delo arhitekte Dragiše Brašovana. Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske br. 6, 1970: 187-206.
Manević, Zoran. Naši neimari: Dragiša Brašovan. Izgradnja br. 8, 1980: 49-57.
Manević, Zoran. Arhitektura i politika (1937–1941). Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske br. 20, 1984: 293-308.
Manević, Zoran. Dragiša Brašovan. u: Leksikon srpskih neimara, Beograd: Građevinska knjiga, 2008: 49-58.
Mitrović, Vladimir. Konkurs za gradnju pozorišta u Novom Sadu iz 1928/29. godine. Rad Muzeja Vojvodine br 36, 1994: 209-218.
Mitrović, Vladimir. Arhitekta Miroslav Krstonošić, katalog izložbe. Novi Sad: Društvo arhitekata Novog Sada, 1996.
Mitrović, Vladimir. Graditeljski opus Dake Popovića (1886-1967). Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine br. XX, 1999: 68-72.
Mitrović, Vladimir. Arhitekta Đorđe Tabaković. Petrovaradin: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, 2005.
Mitrović, Vladimir. Arhitektura XX veka u Vojvodini. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Akademska knjiga, 2010.
Mitrović, Vladimir. Nikola Dobrović: Konkurs za pozorište u Novom Sadu iz 1928-1929. godine. Kultura br. 159, 2018: 154-166.
Mitrović, Vladimir. Konkurs za podizanje spomenika kralju Petru I Karađorđeviću u Novom Sadu iz 1936/37. godine. Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine br. XXXI, 2018: 35-41.
Mitrović, Vladimir. Arhitektura i totalitarizam 20. veka: Arhitekta Albert Šper. Beograd: Orion art, 2018.
Mitrović, Vladimir. Karlo Baranji i Zlate Markov-Baranji: Međuratni skulptorski opus. Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine br. XXXII, 2019: 85-100.
Mitrović, Vladimir. Šilić, Miroslav. Arhitekta Pavle Žilnik (1920-2006). Novi Sad: Akademija umetnosti, 2019.
Palić, Milenko. Izgradnja Malog Limana. Sveske za istoriju Novog Sada br. 1, 1992: 28-33.
Polić, Darko. Janjić, Ivana. Poklon-zbirka dragiše Brašovana. Novi Sad: Galerija Matice srpske, 2023.
Polovina, Goran. Klasicizam u domaćoj arhitekture XIX i XX veka, Beograd: AGM knjiga, 2020.
Prosen, Milan. Ar deko u srpskoj arhitekture. Beograd: Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda, Fakultet primenjenih umetnosti, 2023. 137, 305-306, 334.
Pušić, Milenko. Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u XIX i prvoj polovini XX veka, Novi Sad: Matica srpska, 1987.
Radovanac Živanov, Ana. Arhitektura za radništvo: ustanove u međuratnoj Srbiji. u: Kadijević, A. Ilijevski, A. (Urednici) Arhitektura i vizuelne umetnosti u jugoslovenskom kontekstu. zbornik radova, Beograd: Filozofski fakultet, 2021.
Stamenković, Aleksandar. Arhitekta Nikola Dobrović i Novi Sad. u: Nikola Dobrović Povodom sto dvadeset pet godina od rođenja. zbornik radova, Beograd: SANU, 2023: 155-163.
Stančić, Donka. Novi Sad: Od kuće do kuće 2. Novi Sad: Studio Bečkerek, 2017. 420-425, 494-501.
Stančić, Donka. Lazović, Miško. Banovina. Novi Sad: Prometej, 1999.
Stojanović, Branislav. Arhitekta Dragiša Brašovan. Urbanizam Beograda br. 51, 1979: 17-31.
Toševa, Snežana. Branislav Kojić. Beograd: Građevinska knjiga, 1998. 34, 156, 185.
Čupić, Dario. Poznanović, Milan. Misterija Brašovanovog paviljona iz 1929. godine. katalog izložbe, Beograd: Muzej nauke i tehnike, 2020.
Utakmica za izradu idejnih skica za Bansku palate u Novom Sadu. Novi Sad: Kraljevska banska uprava Dunavske banovine, 1930.
Izvori / dnevna štampa
Hronološki
Anonim. Podizanje palate Radničke komore u Novom Sadu. Pravda 31. januar 1929.
Anonim. Radnička komora u Novom Sadu podiže palatu koja će biti prva građevina savremene arhitekture u Novom Sadu. Vreme 23. oktobar 1929.
Anonim. Nagrađeni projekti za Bansku palate u Novom Sadu. Politika 29. jun 1930.
Anonim. Dom Radničke komore u Novom Sadu. Politika 15. februar 1931.
Anonim. Svečano otvaranje Doma radničke komore u Novom Sadu. Pravda 6. jul 1931.
Anonim. Banska palata biće jedna reprezentativna i monumentalna građevina. Dan 16. jul 1935.
Anonim. Svi planovi za gradnju Banske palate su završeni. Dan 6. septembar 1935.
Anonim. O pregledu planova Dunavske palate od strane stručne komisije. Dan 8. septembar 1935.
Anonim. Stručna komisija pregledala planove palate Dunavske banovine. Dan 13. septembar 1935
Anonim. O završetku korekcije na planovima za palate Dunavske banovine. Dan 9. oktobar 1935.
Anonim. Model buduće palate Banske uprave u Banskom dvoru. Dan 17. maj 1936.
Anonim. Ovih dana stižu detaljni projekti za fundiranje Banske palate. Dan 22. februar 1936.
Anonim. Za godinu dana Banski dvori će, kako nas uveravaju nadležni, biti pod krovom. Dan 20. maj 1936.
Anonim. Radovi na banskoj palate otpočeće zvanično 14 o. m. Dan 13. avgust 1936.
Anonim. Posmatrajući pripremne radove: Novosađani pokazuju veliko interesovanje za izgradnju Banske palate. Dan 22. avgust 1936.
Anonim. 350 radnika zaposleno je svakodnevno na radovima oko kopanja temelja buduće banske palate. Dan 18. septembar 1936.
Anonim. Pošto će se fasada Banske palate i većnice obložiti mramorom umesto crvenom opekom, radovi će biti skuplji za pet miliona dinara. Dan 22. novembar 1936.
Anonim. Na dan 18 o. m. održaće se u Banskoj upravi licitacija za oblaganje nove Banske palate i većnice mermerom. Dan 10. decembar 1936.
Anonim. Već krajem avgusta Banska palata biće pod krovom. Dan 14. mart 1937.
Dotlić, Luka. Do polovine septembra banska palata sa banskim dvorom biće pod krovom. Dan 6. maj 1937.
J. U Novom Sadu se podiže nova palata Dunavske banovine, koja će biti najveća u zemlji. Pravda 16. maj 1937.
Anonim. Banska palata će biti potpuno gotova do početka 1939. godine. Dan 12. septembar 1937.
Anonim. U aprilu 1939 godine treba potpuno da bude predate upotrebi nova Banska palata, administrativna zgrada i većnica. Dan 31. oktobar 1937.
Anonim. Banska palata biće potpuno gotova na proleće iduće godine. Dan 9. jun 1938.
Anonim. Palata Banske uprave u Novom Sadu biće najveća i najmasivnija zgrada na Balkanu. Dan 9. avgust 1938.
Anonim. Banska uprava treba da se useli u novu palate tokom maja. Dan 5. januar 1939.
Gasparini, Đorđe. Inženjer Đorđe Gasparini o podizanju Banske palate. Dan 13. januar 1939.
Anonim. Stručnjaci i privrednici izlažu svoja mišljenja o gradnji nove Banske palate. Dan 22. januar 1939.
Matić, Milivoj. Umetnička vrednost Banske Palate. Novi Sad 29. januar 1939.
Radivojević, Stevan. Predsednik Inženjerske komore g. St. Radivojević smatra da je gradnja Banske palate mogla biti izvršena sa znatno manjim sredstvima. Dan 5. februar 1939.
Gasparini, Đorđe. Ogovar inženjeru Stevanu Radivojeviću. Dan 31. januar 1939.
Anonim. Zašto su obustavljeni radovi na popločavanju fasade nove Baske palate. Dan 16. februar 1939.
Anonim. 15 septembra počeće preseljenje svih odeljenja Banske uprave u novu Bansku palate. Dan 29. avgust 1939.
Anonim. Juče u Novom Sadu izvršeno osvećenje nove Banske palate. Vreme 26. septembar 1939.
Anonim. Juče je osvećena nova Banska palata. Dan 26. septembar 1939.
Anonim. Banska uprava je konačno preseljena u Bansku palate. Dan 11. oktobar 1939.
Kujundžić, Miodrag. Mozaik Boška Petrovića, Dnevnik 9. mart 1955.
B. A. Najveći mozaik u zemlji, Večernje novosti 29. jun 1955.
Antić, Miroslav. Mozaik za Narodnu skupštinu Vojvodine, Dnevnik 10. avgust 1955.
Đ. Đ. Nova zgrada pošte treba da se završi do kraja 1961. godine. Dnevnik 14. jun 1959.
Milosavljević, D. U novom stanu poznanici stari. Dnevnik 28. septembar 1963.
