Arhitekta Dragiša Brašovan (Vršac, 25. V 1887 – Beograd, 7. IV 1965) najveće je ime srpske međuratne arhitekture. Rođen je u Vršcu gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Studije arhitekture pohađao je na Tehničkom fakultetu u Budimpešti gde je posle diplomiranja 1912. započeo projektantsku praksu u arhitektonskom ateljeu Tori komp. Poganu. Potom je kraće vreme radio u Sarajevu, a po završetku I svetskog rata osnovao je sopstveni atelje Arhitekt, zajedno sa arh. Milanom Sekulićem u Beogradu. Tokom međuratnog perioda podigao je veći broj privatnih vila (kuće Škark, 1926-1927; Genčić, 1927-1929; sopstvenu kuću, 1930; Lazić, 1932 i dr.), stambenih višespratnica (zgrada Beočinske fabrike cementa, 1934) i upravnih zgrada (Trgovinska komora, 1934; Komanda vojnog vazduhoplovstva, Zemun, 1935) uglavnom u Beogradu. Brašovan je autor i Jugoslovenskih paviljona u Barseloni 1929. i Milanu 1931. Na području Vojvodine zapažena su Brašovanova dela: Sokolski dom u Zrenjaninu iz 1924. i crkva u Orlovatu iz 1927. U Novom Sadu Brašovan je prisutan od 1929. kada je pobedio na konkursu za novu palatu Radničke komore. Zgrada je građena između marta 1930. i jula 1931. u maniru akademsko-romantičarskog graditeljskog koncepta. Na zgradi se nalazi skulptura Radnik vajara Tome Rosandića. Deo zgrade prema bočnoj ulici dogradio je 1940. arh. Đ. Tabaković.
Po Brašovanovim planovima gradnja kompleksa Dunavske banovine trajala je od 1935 do 1940, mada na konkursu iz 1930. njegov rad nije prošao zapaženo. Zgrada Banovine bila je jedna od najvećih građevina u zemlji. Na maketi koja je često reprodukovana u dnevnoj štampi prvobitno je bila zamišljena u klinker opeci. Izvedena verzija zgrade obložena je bračkim mermerom, dok su stepenište i centralni hol obloženi kamenom iz Karare. Banska palata je ogromna građevina (185 x 42,5 m) zaobljene forme i masivne kule (visoke 42 m.) u kojoj se nalazi 569 odeljenja, pretežno kancelarijskih prostorija. Palata je građena u internacionalnom stilu zrele moderne. Banski dvor, izgrađen 1940. manjih je proporcija i stilski bliži arhitekturi država totalitarnih režima.
Posle II svetskog rata Brašovan je gradio veliki broj stambenih zgrada i naselja u Podgorici, Jagodini, Šapcu, Zvorniku i Aranđelovcu, hotele u Tuzli, Beogradu („Metropol“) i Sopoćanima kao i čitav niz železničkih stanica i manjih postaja na području zapadne Srbije. Za počasnog člana Kraljevskog instituta britanskih arhitekata izabran je 1953, a za dopisnog člana SANU 1961. Poslednji objekat u Novom Sadu Brašovan gradi između 1958 i 1962; zgrada Pošte, smeštena uz stari objekat, monumentalna je stereometrijska građevina čiji masivni volumen sa 13 etaža prate niži, bočni aneksi.
Na delima koja čine Brašovanovu novosadsku trilogiju moguće je pratiti razvoj njegovog arhitektonskog stila, od detalja ekspresionizma, preko međuratnog modernizma do posleratnog funkcionalizma. Dragiša Brašovan je 1953. radio i na revitalizaciji Petrovaradinske tvrđave.